VESTI FK Čukarički

Lazar Popović: Čukarički je moj klub, ovde sam odrastao, igrao za prvi tim, počeo kao trener...--LazarPopovic

Lazar Popović: Čukarički je moj klub, ovde sam odrastao, igrao za prvi tim, počeo kao trener...

Mlađi kadeti Čukaričkog bili su neprikosnoveni u prvom delu sezone, u 17 mečeva ostvarili su 17 pobeda, savladali su i večite rivale Crvenu zvezdu i Partizan, pa su posle jeseni ubedljivo najbolji tim u Beogradu, sa neverovatnom gol-razlikom 91:15. Trener momaka rođenih 2006. godine je Lazar Popović, u Čukaričkom dobro poznato ime. Prošao je kao igrač Omladinsku školu tima sa Banovog brda, igrao je u dva navrata u prvom timu, a već pet godina je trener u mlađim kategorijama Brđana.

- Najpre sam pomagao oko generacije momaka rođenih 2005. godine. U međuvremenu se otvorio prostor u generaciji 2007, pa sam tamo prebačen. Imao sam sreću da sam dobar deo te dece poznavao, s obzirom da sam ranije radio u Akademiji fudbala kod Ivice Ilieva, a da sam ih tamo trenirao. Takođe, dobro sam poznavao i decu sa strane koja su dodatno upotpunila selekciju. Lepo smo radili, ostvarili zapažene rezultate, posle je išlo sve svojim tokom – skroman je bio na početku intervju Lazar Popović.

Sadašnju generaciju Popović je preuzeo pre dve godine, prošle sezone dok su bili pioniri titula im je nesrećno izmakla u poslednjem kolu, ali sada su na vrhu tabele lige mlađih kadeta.

- Ovo je druga godina kako sam preuzeo generaciju momaka rođenih 2006. godine. Pre mene je te momke selektirao Zdravko Rauković, koji je radio dobar posao. Imamo kontinuitet, rad ipak ne može da se vidi preko noći, eto ove sezone je kvalitet isplivao na površinu. Ne jurimo rezultat, ali bi značilo i klubu i toj deci da budemo najbolji. Pored fudbalskih stvari, ta deca su i prilično vaspitana, lepo se razvijaju u svakom pogledu. I na kraju krajeva, 17 pobeda u toliko mečeva, ipak nije mala stvar.

Nije želeo Popović da ističe pojedince, ali je ipak na krau pomenuo Mihajla Cvetkovića, koji je u polusezoni postigao već 34 gola!

- Imamo mnogo kvalitetne dece, na nama trenerima, ali i na njima samima je da dobro rade, videćemo kako će se razvijati. Potencijala ne manjka, u ovij generaciji dosta dečaka može sutra da se bavi profesionalnim fudbalom. Što se Cvetkovića tiče, to dete je došlo iz Niša, pre šest godina. Najpre je bio samo na turnirima, potom je dolazio na jedan-dva treninga nedeljno, prespava kod nekoga, ili u hotelu, sve dok se konačno preselio u Beograd. Pet godina sam sa njim u Čukaričkom, sve vreme drži kontinuitet i formu, bez ikakvih oscilacija. Ima sjajan karakter, dobar je momak, voleo bih da ga vidim uskoro i u prvom timu, zašto da ne i kao najmlađeg debitanta – istakao je Popović.

Prizao je nekadašnji ubojiti golgeter da bio voleo, kad za to dođe vreme, da se oproba i u radu sa prvotimcima.

- Trenutno sebe vidim u Čukaričkom, volim da radim ovde, sa ovom decom, volim da pratim i koliko mogu utičem na njihov razvoj. Za kasnije, naravno imam ambicije da u nekom trenutku karijere budem trener u prvom timu, videćemo gde. Voleo bih da jednog dana to bude u Čukaričkom, odrastao sam uz ovaj klub.

Podsetio je potom Popović i na svoje početke.

- Krenuo sam fudbalom da se bavim u Školi fudbala „Braća Protić“, i to kao golman, trajalo je jedno godinu dana, video sam da to nije za mene. Otišao sam ubrzo u Čukarički, kod čuvenog profesora Višnjića, prošlo je potom mnogo trenera kroz Omladinsku školu. Veliki uticaj na mene imali su i Čeda Matić, koji me je izgurao u kadetima i omladincima. Klub je tada imao saradnju sa Komgrapom, gde smo išli na kaljenje. Pored mene, tamo su bili svojevremeno poslati Kolarov, Dinčić, Vilotić... Odigrao sam godinu dana tamo, dao dosta golova, pa su me vratili. Sećam se da sam debitovao protiv Smedereva na Banovom brdu. Pre je ovde bilo turbulentno, nije kao sad, uđemo iz Prve lige, pa ispadnemo, to je tad bio čest slučaj.

Zapažene partije nisu promakle ni inostranim timovima, prvi u bogatoj Popovićevoj karijeri je bio francuski Brest.

- Po prvi put sam otišao preko u Brest, tada francuskog drugoligaša, ujedno sam bio i član mlade reprezentacije, tada Srbije i Crne Gore. Bio sam u jednom periodu najbolji strelac te reprezentacije, to mi je mnogo pomoglo. Posle godinu dana vratio sam se u Čukarički, koji je ponovo bio u drugoj ligi. Tada je sa mnom u timu bio i sadašnji trener omladinaca Pavle Delibašić, ušli smo ponovo u Super ligu, pa je usledio poziv iz Južne Koreje, koji nisam odbio. Usledile su dve nezaboravne godine u sarajevskom Željezničaru, osvojili smo titulu i Kup, sarađivao sam sa trenerom Amarom Osimom. Igrao sam i u Maleziji, tamo je fudbal onaj klasični azijski. Mogli su da dovedu dva stranca, pa su svi timovi birali jednog štopera i jednog napadača. I to se uglavnom svodilo da štoper „udari“ dugu loptu na mene, ja je zadržim... Lepo iskustvo za mene zaista, mnogo su voleli fudbal, lepi i solidni stadionu, bilo je dosta publike, upoznao sam i drugu kulturu...

Iz Azije se Popović vratio u Evropu, tada je izbor pao na Albaniju.

- Bilo je u tim godinama mnogo predrasuda o toj zemlji, posebno u odnosu prema našim ljudima, ali sam se brzo uverio da je sve u redu. Tada je bilo mnogo manje srpskih igrača tamo nego sada, najpoznatiji je Ivan Gvozdenović. Igrao sam u Kukešiju dve godine, klub je debitovao u elitnom rangu, dao sam i prvi gol u istoriji u Super ligi, bio drugi strelac lige. Nastupali smo druge sezone u kvalifikacijama za Ligu Evrope, izbacili smo redom Floru iz Talina, pa Sarajevo, što je bilo vrlo zanimljivo, jer sam prethodno bio član Želje. Imao sam tu nesreću da pri našem vođstvu od 1:0 postignem autogol, svi su tada mislili da sam nameštao utakmicu. Srećom, dao sam potom gol za 2:2, dobili smo 3:2 na kraju, u Sarajevu odigrali 0:0 i prošli dalje. Bili smo prežaljeni i u trećem kolu, ali smo izbacili Metalurg Donjeck Đorđa Lazića. Pali smo u plej-ofu protiv Trabzonspora, za koje su tada igrali Maluda, Zokora, sjajni igrači, ipak su bili prejaki.

Fudbalsku karijeru Popović je rešio da završi u Grčkoj, ali je potom rekreativno nastupao i u nižim rangovima beogradskog fudbala.

- Potpisao sam za grčkog trećeligaša Kavalu, pokušavali su da se vrate, bili smo u vrhu, ali Grci kao Grci... Stalno je bilo nekih problema, bukvalno sam spakovao stvari, uzeo ženu i dete i pobegao odatle, uz pomisao da više neću igrati fudbal. Odmorio sam malo u Srbiji, igrao još malo rekreativno u Lokomotivi, izborili smo plasman u Srpsku ligu. U međuvremenu sam počeo i da se bavim trenerskim poslom.

Istakao je Lazar Popović da teško mogu da se porede uslovi u Čukaričkom dok je on bio igrač, sa ovima sada.

- Bila su druga vremena, ali pamtim drušvo, bila je to sjajna ekipa ljudi. I kad nije bilo novca, pokušavali smo da sve to iznesemo na najbolji mogući način, da podignemo klub. Uslovi tada i sada jednostavno ne mogu da se porede. Tamo gde je sada teren sa veštačkom travom bila je kaldrma, parking za automobile. Ali, to nas je sve ojačalo, uticalo je na naš razvitak. Sad je sve ravno, kako daš pas, tako ide, nama je bilo „potrebno ćebe da smirimo loptu“ na neravnom terenu. Sad momci u Čukaričkom imaju sve uslove da budu igrači.

Kad na internet pretraživaču otkucate ime Lazara Popovića, jedna od prvih vesti je vezana za incident sa meča u Železniku, tada je nastupao za Čukarički.

- Ha-ha, nisam to znao. Bila je to jedna Kup utakmica protiv Železnika, vodili smo sa 1:0, igrali koliko se sećam i za neke premije. Sudija je pokazao na penal za njih, smatrao sam da nas je oštetio, potrčao sam sa jedno na drugi kraj terena, jurio sam ih, baš sam se iznervirao. Miran sam, tih i povučen, ali tad mi je „prekipelo“. Sećam se da su me igrači držali, obezbeđenje takođe, srećom nisam udario arbitra, stigao sam da ga gurnem. Naravno, dobio sam suspenziju, koja je trebalo da bude duga četiri meseca, na kraju se svelo na četiri meča. Selektor mladih Kosanović me je i pored toga zvao, igrali smo protiv San Marina u Novom Sadu, dao sam tri gola, sve to me je spasilo.

Podsetio se i te generacije momaka koji su zajedno sa njim nastupali za mladu reprezentaciju Srbije i Crne Gore, a u međuvremenu su napravili sjajne karijere.

- Strašna generacija. Bane Ivanović, Danko Lazović, Mirko Vučinić, Miloš Krasić, Boško Janković, Dušan Basta, Miroslav Radović, Miloš Rnić, Vladimir Stojković, zaboraviću nekoga...

Na kraju, Popović je istakao:

- Najlepši period je bio u sarajevskom Željezničaru. Ljudi tamo žive za klub, a prethodno su imali krizu, pa je ta moja generacija osvojila titulu posle šest godina. Ludnica u gradu, sve nam je bilo otvoreno, sve za džabe... Ali, u Čukaričkom sam od malena, ovo je moj klub, odrastao sam ovde, zaigrao u prvom timu, sada sam tu kao trener. Jednostavno, volim ovaj klub – zaključio je na kraju razgovora Lazar Popović.

Komentari (0)

Napiši Komentar